O HEPATITISU

Sa virusima hepatitisa se veoma često srećemo u svakodnevnom životu. Ipak postoji mnogo toga što možemo da uradimo da smanjimo šansu da se zarazimo.

O JETRI

Jetra (hepar) je najveći organ u ljudskom telu. Njena težina iznosi oko 1500 grama odnosno 2% celokupne telesne težine. Jetra ima veliku regenerativnu moć i veliku otpornost na razne poremećaje.

ü  Da li se virus trajno izbacuje iz organizma kada sam izlečen/a?

Savremena direktno delujuča antivirusna terapija dovodi do trajne elimancije virusa kod najvećeg broja lečenih, nekada i kod 100% lečenih. Bitno je naglastiti da posle eliminacije virusa ne ostaje imunitet, te rizično ponašanje bilo koje vrste znači i mogučnost ponovne infekcije virusom C hepatitisa.

ü  Da li ciroza može da se izleči?

Ciroza jetre se, na žalost, ne može izlečiti antivirusnim lekovima. Sve osobe koje imaju cirozu, moraju ostati pod redovnom kontrolom lekara i obavezano praćenje zbog mogućnosti razvoja hepatocelularnog karcinoma.

ü  Šta znači stepen fibroze?

Stepen fibroze je glavni pokazatelj težine i prognoze bolesti. Fibroza predstavlja ožiljno tkivo u jetri koje se stvara kao posledica hronične infekcije. Izražava se numerčki od F0 (odsustvo fibroze) do F4 (ciroza jetre).

ü  Šta je biopsija i zašto se nekada preporučuje bez obzira na postojanje fibroskena?

Biopsija jetre je invazivni put određivanja stepena fibroze. Radi se u lokalnoj anesteziji, retko se može komplikovati stanjima koja zahtevaju hirurško zbrinjavanje. I pored postojanja neinvazivnih metoda, nekada je neophodno uraditi biopsiju jetre. To pre svega važi za bolesnike koji imaju i neku drugu bolest jetre pored hepatitisa C.

 

ü  Da li je fibrosken pregled precizan-da li je rezultat pouzdan?

Za tešku fibrozu (F3) i cirozu (F4) pouzdanost fibroskena je preko 90%. Iako je biopsija jetre bila zlatni standard za određivanje fibroze, savremen preporuke daje prednost neinvazivnim metodama.

ü  Na osnovu čega se određuje preporuka za određenu terapiju?

Odabir antivursnih lekova zavisi od genotipa virusa, prethodne antivirusne terapije koju je bolesnik dobijao, stepena fibroze i drugih pridruženih bolesti (npr. prisustvo bubrežne insuficijencije). Pojava pangenostipskih lekova značajno olakšava odabir terapijske opcije, jer su lekovi delotvorni nezavisno od genotipa virusa.   

ü  Da li ribavirin izaziva nus-pojave?

Glavni neželjeni efekat leka ribavirin je pojava anemije – pada vrednosti hemoglobina, što je posebno značajno kod bolesnika koji i pre terapije imaju malokrvnost.

ü  Seksualni kontakt sa inficiranom osobom- šta sme a šta ne

Svaki nezaštićeni seksualni kontakt je rizik za prenost različitih infekcija, uključujći i hepatitis C. Nephodna je upotreba prezervativa u cilju prevencije hepatitis C i drugih seksulano prenosivih bolesti.

Prema vladajućem mišljenju svega 20% osoba zaraženih hepatitisom B je svesno da imaju hepatitis B. To može imati za posledicu napredovanje bolesti ka cirozi i raku jetre, te širenju infekcije na druge osobe, pre svega seksualne partnere, članove porodice, novorođenu decu. Zato je najvažniji zadatak svih nas da se što više osoba sa hepatitisom B otkrije, ispita i uključi na antivirusnu terapiju kako bi se sprečilo dalje širenje ove infekcije. Antivirusni lekovi za lečenje hepatitis B virusne infekcije su u našoj zemlji dostupni pacijentima, to su isti lekovi koji se efikasno primenjuju u svetu, koji i kod nas daju dobre rezultate.

Kod nas se još uvek hepatitis B otkriva kasno, kada je bolest već uznapredovala i dovela do ciroze jetre, ili se otkriva slučajno prilikom pripreme pacijenata za razne operativne zahvate, invazivne dijagnostičke i terapijske procedure, tokom trudnoće ili testiranjem prilikom dobrovoljnog davanja krvi. Često je lečenje hepatitisa B već zakasnelo ako se čekaju simptomi bolesti da bi se ova bolest otkrila. A osoba koja nema simptome bolesti, nije svesna potojanja ove infekcije i ne oseća potrebu da se testira. Osnovno testiranje na hepatitis B je postojanje pozitivnog HBsAg i taj test je široko dostupan širom naše zemlje u zavodima za javno zdravlje i njihovim labaratorijama. Ko onda da se testira ako nema tegoba? Obavezno je testiranje sa sve pripadnike tz „rizičnih grupa“ za sticanje ove infekcije a to su heteroseksualne i naročito homoseksualne promiskuitetne osobe koje ne koriste zaštitu, seksualni partneri osoba koje imaju hepatitis B, zavisnici od opijata, zatvorenici, osebe na dijalizi, hemofiličari, primaoci transplantiranh organa, novorođenčad majki kojei maju hepatitis B, medicinski radnici koji dolaze u kontakt sa zaraženih osobama, seksualni radnici.. Znači, savet je što više testirati na hepatitis B, ne samo one koje imaju tegobe nego i one bez tegoba pogotovo ako pripadaju nekoj od navedenih rizičnih grupa, ali kako znamo da se hepatitis može dobiti i upotrebom nesterilnih instrumenata pri izradi tetovaže u koju spada i trajna šminka, kod pedikira, manikira, pri stomatološkim intervencijama, hirurškim intervencijama, savet Svetske zdravstvene organizacije je da se svaka odrasla osoba barem jednom u toku života testira.

Život osoba sa hepatitisom B treba da protiče tako da ne pogoršava postojeće stanje jetre koja je već oštećenja postojanjem hepatitis B virusne infekcije i da protiče bez osećaja socijalne stigmatizacije odnosno odbačenosti od društva. Na licu osobe zaražene hepatitisom B ne postoji znak koji ukazivao na postojanje ove bolesti, oni vrlo, vrlo retko imaju žuticu, a druge promene na koži se javljaju tek u stadijumu ciroze jetre. Blizak kontakt, razgovor, zagrljaj, držanje za ruke, poljubac, zajednički ručak, kafa , ne predstavaljaju načine da se neko zarazi hepatitisom B, te osobe sa ovom infekcijom ne treba da izbegavaju ovakvo ponašanje. Seksualni odnosi su bezbedni ako se primenjuju prezervativi. Konzumiranje alkohola je zabranjeno jer on štetno utiče na jetru i može dovesti zajedno sa hepatitisom B do bržeg napredovanja bolesti jetre ka cirozi i raku jetre. U ishrani je najvažnije da ne dođe do gojaznosti, jer gojaznost takođe loše utiče na stanje jetre preko izazivanja steatoze jetre (masna jetra). Raznovrsna i uravnotežena ishrana bogata povrćem i voćem uz prirodne nealkoholne/negazirane napitke, čajeve i kafu se preporučuju. Ne treba izostaviti rekreaciju, šetnje u prirodi, vežbe na otvorenom, plivanje, vožnju biciklom. Razmišljati pozitivno o životu i družiti se sa osobama koje vam odgovaraju. Preporučuje se i razmena iskustava sa drugim pacijentima a za pitanja koja se odnose na lečenje hepatitisa B, potražite savet stručnjaka.

Svetska zdravstvena organizacija odredila je 2030. godinu kao graničnu za iskorenjivanje hepatitisa B i C, a procenjuju da je u svetu ovim virusima trenutno zaraženo oko 400 miliona ljudi.

Naša zemlja, međutim, nema zvaničnu strategiju borbe protiv ovih bolesti i jedina smo zemlja u regionu gde pacijentima nije dostupna savremena terapija, jer lekovi nisu na pozitivoj listi. Starom terapijom koja se kod nas primenjuje 50 odsto obolelih se ne izleči i ostane da čeka cirozu ili karcinom, a transplantaciju mnogi ni ne dočekaju.

Načelnica Odeljenja za virusne hepatitise Klinike za infektivne bolsti Kliničkog centra Vojvodine profesorka dr Milotka Fabri kaže da je uspešno iskorenjivanje ovih virusa neophodna koordinirana državna akcija.

"Virusi hepatitisa B i C imaju sposobnost dugogodišnjeg, doživotnog, održavanja u zaraženoj osobi i time dovode do neprestane aktivacije odbrambenih sistema. Stalna aktivacija imune odbrane postaje nesvrsishodna, jer ne samo da ne može da se oslobodi napadača, već prouzrokuje druge bolesti: hronične upale bubrega, poremećaj funkcije štitne žlezde, šećernu bolest, masnu jetru, hematološke bolesti, limfome i druga oboljenja", kaže profesorka Fabri.

Kada je reč o hepatitisu B, za njega postoji vakcina i dalje širenje infekcije stavljeno je pod kontrolu obaveznom vakcinacijom novorođene dece.

Protiv hepatitisa C još uvek ne postoji vakcina, ali od 2014. godine kreću otkrića novih anti-hepatitis C lekova kojima on može da se izleči u više od 95 odsto slučajeva.
"Imajući u rukama ove moćne lekove Svetska zdravstvena organizacija donosi strategiju kojom je 2030. određena za godinu eradikacije virusnih hepatitisa", navodi dr Fabri.

Prema njenim rečima, SZO je dala plan iskorenjivanja hepatitisa B i C do 2030. godine, prema kojem bi trebalo da 90 odsto stanovništva bude vakcinisano protiv hepatitisa B, da 90 odsto obolelih od hroničnog hepatitisa B dobija antivirusnu terapiju i da 90 odsto obolelih sa hroničnom hepatitis C virusnom infekcijom bude izlečeno. Ovakav plan je moguć, ali treba velika energija, posvećenost i uključivanje svih raspoloživih resursa iz domena javnog zdravlja, vlade, civilnog stanovništva. Mora da se napravi konkretna prilagođena akcija vođena državnim planovima.

Kada je reč o lečenju hepatitisa, u Srbiji je registrovano više anti-hepatitis C virusnih lekova sa kojima bismo mogli da ispunimo plan SZO i iskorenimo bolest. Dr Fabri kaže da, na žalost, nijedan od registrovanih lekova nije na takozvanoj pozitivnoj listi Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i nisu dostupni našim građanima.

"Srbija je trenutno jedina zemlja u regionu koja nema adekvatnu terapiju hroničnog hepatitisa C, a imaju je Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska i Slovenija. Zvanično lečenje hepatitisa C u Srbiji je pegilovanim interferonom i ribavirinom, terapija koja je izbrisana iz Evropskih vodiča. Terapija kojom se za 48 nedelja izleči 50 odsto obolelih, a 50 odsto ostaje da čeka cirozu, karcinom, transplantaciju koju najčešće ne sačeka. Današnja terapija hepatitisa C traje 12 nedelja i dovodi do izlečenja u više od 95 odsto lečenih", rekle je dr Fabri i dodala kako bi Srbija za ispunjenje plana SZO trebalo, za početak, da obezbedi dijagnostiku i lečenje svojim građanima.

Manjkava dijagnostika
"Srbija je trenutno jako daleko od iskorenjivanja virusnih hepatitisa, posebno hepatitisa C. U Srbiji još uvek ne znamo sa kojim brojem zaraženih treba da se borimo. Dijagnostika hepatitisa C nam je, krajnje nedopustivo, manjkava, najčešće se oslanjamo na donacije farmaceutskih kompanija što je nekontinuirano i nedovoljno. Nacionalnu strategiju, zvaničnu, nemamo", ocenila je prof. dr Milotka

Učlani se

„Volja da se preuzme odgovornost za sopstveni život je izvor samopoštovanja“.
Joan Didion

 

Povodom obeležavanja Svetskog dana borbe protiv hepatitisa narednih mesec dana, do 31.avgusta članrina je besplatna. Potrebno je samo da popunite pristupnicu.

Cilj udruženja je na prvom mestu smanjenje stigme i diskriminacije pacijenata kao i poboljšanje dostupnosti savremenih terapija za lečenje virusnih hepatitisa. Pridružite nam se da zajedno pomognemo sebi!

Klikom na link ispod preuzimate PDF format pristupnice. Potrebno je da pristupnicu odštampate, popunite,  potpišete i pošaljete zajedno sa dokazom o uplati (primer popunjene uplatnice) na adresu:

Udruženje pacijenata sa bolestima jetre Hronos
Cvijićeva 62
11000 Beograd



 

 

Doniraj

Ukoliko želite da pomognete rad Udruženja "Hronos", to možete učiniti uplatom na račun udruženja.

Kao svrhu plaćanja navedite "Dobrovoljna donacija".

Broj računa udruženja "Hronos": 160-382938-33

 

 

Volontiraj

Udruženje  Hronos ima otvoren konkurs za nove volontere

  • 10.01.2017.  Beograd

Udruženje Hronos angažuje mlade, motivisane, proaktivne, otvorene osobe za rad na smanjenju stigme i diskriminacije pacijenata obolelih od virusnih hepatitisa, kroz edukacije adolescenata . Upravo je raspisan konkurs za nove volontere koji je otvoren do 10.02.2017.

Udruženje Hronos poziva mlade da se uključite u rad organizacije i budu deo nove generacije volontera koji će uticati na društvene i socijalne promene u Srbiji. Hronos je udruženje pacijenata sa bolestima jetre koje radi na teritoriji Beograda od 2008. godine. Hronos ima bogato iskustvo u domenu rada na edukacije stanovništva o virusnim hepatitisima i na prevenciji širenja bolesti. Aktivnosti se sprovode kroz edukaciju, treninge, radionice, javne akcije, terenski rad, putem elektronskih i štampanih materijala, medija, društvenih mreža, kulturnih sadržaja, ali i kroz učešće u kreiranju javnih politika na svim nivoima.

Novi volonteri će biti uključeni u rad na projektu „Zaštiti se znanjem“. Ciljna grupa su adolescenti.Projekat će se realizovati u periodu od 3 godine.

U Republici Srbiji ne postoje preventivne aktivnosti na temu hepatitisa na državnom nivou. Stoga adolescenti nisu upoznati sa rizicima, a spadaju u najranjiviju populaciju. Zbog nemanja epidemiološkog registra, ne zna se tačan broj obolelih od hepatitisa. Po podacima SZO broj zaraženih u Srbiji, hepatitisom C je alarmantan (140 hiljada).

Kao i na projektu „Hep Free Badge“, cilj ovog projekta je podizanje svesti o zaraznim bolestima i značaju zaštite klijenata i radnika u kozmetičkim salonima i centrima lepote od zaraznih bolesti (virusnih hepatitisa). Projekat se sastoji od teoriskog i praktičnog dela a ima za cilj da pruži informacije kozmetoterapeutima, manikir – pedikirima, maserima o zaraznim bolestima sa akcentom na virusne hepatitise, načinu prenošenja i zdravstvenim komplikacijama sa kojima se sreću oboleli, pravima pacijenata obolelih od infektivnih bolesti kao i o socijalno i psihološkom uticaju hepatitisa na pacijenta (stigma i diskriminacija).

 

Od volontera se očekuje posvećen i odgovoran rad, prisustvo sastancima, pomoć u realizaciji radionica. Volonteri će moći da se angažuju i na drugim projektima udruženja.

 

KO SE MOŽE PRIJAVITI?


- Snažno motivisane, odgovorne i posvećene osobe;
- Osobe sa dovoljno slobodnog vremena koje su spremne da se obavežu na rad u naredne 2 godine;
- Osobe otvorenih stavova kako prema pomenutoj ciljnoj grupi, tako prema i drugim osetljivim grupama;
- Samoinicijativne, kreativne i preduzimljive osobe;
- Osobe koje imaju pristup internetu i aktivno koriste kompjuter, mail, socijalne mreže;
- Osobe koje žele novi krug prijatelja, dobro druženje;
- Dobrodošle su osobe različitih profila, znanja, iskustava i obrazovanja.

Svi zainteresovani mogu da se prijave najkasnije do 10. februara. Svi prijavljeni koji ispunjavaju osnovne uslove biće pozvani na intervju. Intervjui će se organizovati krajem februara. Nakon odabira kandidata će se organizovati šestodnevna obuka raspoređena u više modula. Nakon obuke će uslediti test provere znanja. Volonterima koje polože test biće ponuđen dalji angažman na projektu. Volonteri će se tokom marta upoznati bliže sa radom Udruženja Hronos.

Detaljne informacije o radu Udruženja možete pronaći na sajtu www.hronos.rs.



ALT - ALANIN AMINOTRANSFERAZA

ALT se često naziva i jetrenim enzimom jer je najviša aktivnost enzima ALT prisutna  u jetri.Njegova aktivnost se očitava u  bubrezima, srcu i skeletnim mišićima, a u manjoj meri u pankreasu, slezeni i plućima. Alanin-aminotransferaza (ALT) je enzim koji pripada grupi aminotransferaza. To su  enzimi koji sudeluje u metabolizmu aminokiselina.

Povišene vrednosti ukazuju na virusni hepatitis,  infektivnu žuticu (hepatitis A), mononukleozu, na akutno oštećenje jetre, najčešće izazvano terapijom antibioticima, unosom gaziranih pića, sokova, a povišene su I  kod bolesti pankreasa (akutni i hronični pancreatitis i karcinom) i kod masivnog infarkta.

Normalne vrednosti su  od 8-41 IJ/I

Kod bolesnika sa akutnim hepatitisom, aktivnost aminotransferaza je povišena više od 10 - 15 puta u odnosu na referentne vrednosti.

Važno je naglasiti  to da kod bolesnika sa hroničnim hepatitisom postoji tzv. talasanje aktivnosti ALT (AST), to jest,  postoje periodi, duži ili kraći, sa normalnom aktivnošću aminotransferaza. Na snovu ovoga može se zaključiti  da normalna vrednost  aminotransferaza ne isključuje mogućnost hroničnog hepatitisa, pa čak i ciroze jetre. Neophodno je njihovo kontinuirano praćenje, npr. na 2 - 3 meseca , kako bi određivanje aktivnosti ALT (AST) bilo od relevantnog značaja.

AST- ASPARTAT AMINOTRANSFERAZA

AST je  enzim koga  ima najviše u jetri, srčanom mišiću, manje u mozgu, bubrezima, pankreasu, plućima i u nizu drugih organa.

Normalne vrednosti   su  od 7-38 IJ/I

Povišene vrednosti AST-a su prisutne kod  bolesti jetre, infarkta miokarda, mišićne distrofije, izrazito su visoke vrednosti kod virusnog  hepatitisa i u akutnom toksičnom hepatitisu, kod opstruktivnog ikterusa, ciroze jetre, aktivnog hroničnog hepatitisa.

Izraženiji porast AST u odnosu na ALT   se viđa  kod bolesnika sa hroničnom hepatocelularnom insuficijencijom , npr.ciroza jetre.

Važno je naglasiti  to da kod bolesnika sa hroničnim hepatitisom postoji tzv. talasanje aktivnosti AST (ALT), to jest,  postoje periodi, duži ili kraći, sa normalnom aktivnošću aminotransferaza. Na snovu ovoga može se zaključiti  da normalna vrednost  aminotransferaza ne isključuje mogućnost hroničnog hepatitisa, pa čak i ciroze jetre. Neophodno je njihovo kontinuirano praćenje, npr. na 2 - 3 meseca , kako bi određivanje aktivnosti AST (ALT) bilo od relevantnog značaja.

GLUTAMAT – DEHIDROGENAZA

Je enzim koji se nalazi isključivo unutar samih ćelija jetre. Izrazito je povišen kod  zastoja u radu jetre koji je uslovljen bolestima srca, alkoholne bolesti jetre i akutne žutice nastale kao posledica zapušenja žučnih kanalića.

LDH - LAKTAT – DEHIDROGENZA

Ovaj enzim je prisutan u skoro svakom delu našeg organizma,i zbog toga mu je dijagnostički značaj ograničen. Povišen je kod oboljenje žučnih puteva, akutnog virusnog hepatitisa, ciroze jetre i, posebno, tumora jetre.

Normalne vrednosti su:  90 - 340

BILIRUBIN

U krvi se bilirubin nalazi u dva različita oblika, i to kao:

nekonjugovani i u vodi nerastvorljivi oblik koji od slezine do jetre putuje krvlju vezan za transportne proteine krvi-albumine.

konjugovani i u vodi rastvorljiv oblik koji se iz jetre vraća ponovo u krvnu plazmu

Normalno, većina bilirubina u plazmi je nekonjugovana. Merenjem bilirubina u plazmi odredjuje se zbir konjugovanog i nekonjugovanog oblika. Ovaj zbir predstavlja ukupni bilirubin. 

Poželjno je da se za određivanje bilirubina u plazmi koristi prvi jutarnji uzorak.

Konjugovana hiperbilirunemija (povecana kolicina konjugovanog bilirubina) ukazuje na postojanje poremećaja u izlučivanju  žuči na nivou ćelija jetre-hepatocita (hepatocelularni ikterus) ili žučnih puteva (opstruktivni ikterus).

Nekonjugovana hiperbilirunemija nastaje zbog  poremećaja u obradi bilirubina na nivou jetre, a karakteriše se nivoom ukupnog bilirubina iznad 22 μmol/l i frakcijom konjugovanog biliurubina ispod 20 %. Najčešći uzroci takve hiperbilirubinemije su ubrzano raspadanje eritrocita (hemoliza) i Gilbertov sindrom.

Zbog velikog kapaciteta jetre za izlučivanje bilirubina, laki poremećaji u radu jetre, ne dovode do hiperbilirubinemije, te je taj parametar slabo osetljiv u prepoznavanju oboljenje jetre. Takodje, nivoi bilirubina u serumu nemaju prognostički značaj, niti govore o težini bolesti, osim kod alkoholne bolesti jetre.

Normalne vrednosti  ukupnog bilirubina su :  2 – 21 u mol / l .

BILIRUBIN U URINU

Bilirubin se može naći u urinu samo kao konjugovani (direktni ) bilirubin. Sreće se kod porasta bilirubina u serumu, pre pojave žutice (ikterusa).

UROBILINOGEN U URINU

Urobilinogen se stvara u lumenu creva iz bilirubina, manji deo dospeva u krvotok i eliminiše se urinom. Potpuno odsustvo urobilonogena u urinu, pri hiperbilirubinemiji, govori u prilog kompletne opstrukcije žučnih puteva.

ALKALNA FOSFATAZA

Serumska AF, kod odraslih, najvecim delom potiče iz jetre, kostiju,  i u manjoj meri iz intestinalnog trakta. Kod dece i adolescenata glavno poreklo AF je iz ćelija kostiju i značajno je povišena u periodu intenzivnog rasta. Placentna AF uzrokuje porast serumske AF u toku trudnoće. Medjutim, povećanje AF se smatra znakom holestazne bolesti jetre, kada je ona povećana više od četiri puta.
Povećane vrednosti AF kod oboljenja jetre i žučnih puteva je posledica povećanog stvaranja u ćelijama jetre i sluzokoži žučnih puteva sa povećanim ulaskom u cirkulaciju. 
Minimalno povećanje viđa se kod mnogih oboljenja jetre, dok se više vrednosti nalaze kod zastoja u stvaranju i oticanju žuči unutar same jetre ili opstrukcije žučnih kanalića. AF ima poseban dijagnostički značaj kod bolesnika sa bilijarnom cirozom ili primarnim sklerozirajućim holangitisom. Ukoliko je povišena i aktivnost gama glutamil transpeptidaze, onda je izvor AF, gotovo sigurno,iz jetre i zucnih puteva.
Bolesnici sa sledecim bolestima jetre : tumori jetre, tuberkuloza, sarkoidoza, amiloidoza, leukemije, Hodgkinova bolest i dr. mogu imati umereno povišenu aktivnost AF. Serumska AF, inače, nema prognostički značaj.

Normalne vrednosti su : 30- 115 U/l

GGT - GAMA - GLUTAMIL - TRANSPEPTIDAZA

Gama - GT se pretežno nalazi u membranama ćelija žučnih puteva i u unutrašnjosti ćelija jetre. Ovaj enzim se smatra najosetljivijim indikatorom oboljenja jetre i žučnih puteva, jer i mala oštećenja ćelijsa u kojima se nalaze ili minimalni zastoji u stvaranju i oticanju žuči, dovodi do značajnog porasta aktivnosti gama GT - a u serumu. Izrazito povećanje aktivnosti ovog enzima se nalazi kod bolesnika sa žuticom nastalom kao posledica zapušenja žučnih puteva (opstruktivni ikterus).
Pored toga, pošto se radi o enzimu, sa dugim poluživotom od 20 dana, on je odličan indikator oštećenja jetre npr. alkoholom, lekovima ili toksinima.
Količnik gama GT/AF koji je veći od 2,5 ukazuje na alkoholnu bolest jetre. Generalno gledano, paralelno praćenje gama - GT, AF i AST/ALT može biti od velike koristi u razmatranju o kojoj se bolesti jetre (i zucnih puteva) radi.
Dijagnostički značaj minimalnog ili umerenog porasta aktivnosti gama - GT je značajno limitirana činjenicom da taj enzim postoji i u drugim tkivima:  bubrezi, pankreas, srce i mozak.

Normalne vrednosti su :   1 - 41

LAP - LEUCIN – AMINOPEPTIDAZA

Enzim LAP je, takodje,prisutan u čitavom telu. Njegova aktivnost je naročito velika u epitelu žučnih puteva, te je značajno povišena kod bolesnika sa zastojem u oticanju  žuči (opstruktivnim ikterusom).

Normalne vrednosti su:   11,0 – 28,0

ALBUMINI

Albumin je kvantitatvno najznačajniji protein u plazmi: 40 - 60% od ukupnog proteina plazme pripada albuminima. Stvara se samo u jetri u količini od 12 gr dnevno. Bolesnici sa cirozom jetre sintetišu dnevno oko 4 gr albumina. Poluživot albumina u plazmi je relativno dug,i iznosi oko 22 dana, zbog čega se snižene vrednosti albumina u krvi (hipoalbuminemija) sreću kod bolesnika sa hroničnom insuficijencijom/hronicnim bolestima jetre. Bolesnici sa akutnim (sveže nastalim) oštećenjem jetre i pratećom akutnom insuficijencijom, imaju normalne vrednosti serumskog albumina.

Normalne vrednosti su :  35 – 52 g/l

(CHE) - HOLINESTARAZA

Holinsteraza se sintetiše u hepatocitima. Njen poluživot u serumu je oko 10 dana, tako da se njena smanjena aktivnost može očekivati i kod bolesnika sa akutnom i hroničnom insuficijencijom jetre.

Normalne vrednosti su : 2618 - 6981

(AFP) - ALFA - FETOPROTEIN

AFP je normalna komponenta proteina plazme kod ljudskog fetusa starijeg od 6 nedelja, i dostiže maksimalne koncentracijue izmedju 12 i 16 nedelje fetalnog života. Nekoliko nedelja po rodjenju AFP se gubi iz cirkulacije.
Bolesnici sa primarnim tumorom jetre (tumori koji poticu od samih celija jetre), i bolesnici sa regeneracijom jetre, imaju povišene nivoe AFP u plazmi. Ukoliko bolesnik sa akutnom insuficijencijom jetre ima visoke vrednosti AFP, ima realnu šansu da preživi i bez transplantacije jetre.

Normalne vrednosti su : do 7 U/ml 

INR - PROTOMBINSKO VREME

na stvaranje krvnog ugruska. Najčešće se odredjuju: protrombin (II faktor), proakcelirin (V faktor) i prokonvertin (VII faktor). Nešto ređe se određuju: antihemofilni faktor B (IX faktor), Stuartov faktor (X faktor)  i fibrinogen (I faktor). Pošto imaju relativno kratak poluživot u plazmi, npr. FV samo 12 -14h, pogodan su parametar ostecenja i poremecaja u radu celija jetre.

Najčešće se koristi određivanje protrombinskog vremena (PV) po Quicku, jer taj test zavisi od faktora koagulacije koji se stvaraju u jetri. Kako sinteza II, VII i X faktora koagulacije zavisi od vitamina K, produženo PV može nastati, ne samo zbog  insuficijencije ćelija jetre, već i zbog deficita vitamina K. Ovaj deficit se viđa kod poremećaja resorpcije masti (npr. dugotrajni zastoj žuči) ili oštećenje crevne flore (npr. upotreba antibiotika i sledstveno uništenje bakterijske crevne flore).

Normalne vrednosti  INR su : 0,9 – 1,2

Protrombinsko vreme :   10 – 12,8

TRIGLICERIDI - TAG

Triacil-gliceril (trigliceridi) predstavlja masne kiseline vezane glicerolom.U tom obliku se skladišti energija u organizmu.

Normalne vrednosti su: 0,50 – 2,27 mmol/L

 

HOLESTEROL

Predstavlja jedan od tri osnovna oblika masti u  hrani I telu.Vrlo je bitan jer kao gradivni element ulazi u sastav membrane svake ćelije našeg organizma.Takodje ulazi u sastav brojnih hormona (estrogena,progesterona,testosteron,hormona kore nadbubrežne žlezde).Pored holesterola koji svakodnevno apsorbujemo iz hrane (tzv.egzogeni holesterol), jedna još veća količina se stvara u ćelijama našeg tela. Najviše u jetri. Faktori koji utiču na koncentraciju holesterola u plazmi su: količna holesterola u svakodnevnoj ishrani,ishrana bogata zasićenim mastima (povećava holesterol za 15-25%),nedostatak insulina ili tireoidnih hormona povećava njegovu koncentraciju,dok,višak tireoidnog hormona smanjuje.

Normalne vrednosti su:   3,63 – 7, 15

 

UREA

Bubrezi imaju primarni zna;aj u uklanjanju krajnjih proizvoda metabolizma,koji vi[e nisu potrebni telu. U ove proizvode spadaju,kao jedni od najvaznijih,i urea (koja je proizvod metabolizma aminokoselina) i kreatinin (koji potiče od kreatina naših mišića). Ovi otpadni proizvodi moraju da se uklanjaju iz organizma brzinom kojom I nastaju.U suprotnom dolazi do njihovog nakupljanja u organizmu,što za posledicu ima štetne odn.toksicne efekte.Vrednosti kreatinina i uree se pre svega koriste u proceni bubrezne funkcije.

Normalne vrednosti  uree su:  3,6 / 9,3 mmol/l

 

KREATININ

Normalne vrednosti su : 60 – 124 umol/l

 

GLUKOZA

Normalna koncentracija glukoze u krvi osobe koja nije jela u poslednja 3-4 sata je oko 5mmol/l   Posle obroka koji sadrži velike količine ugljenih hidrata, vrednosti glukoze u krvi retko prerastu 7,8mmol/l,osim ako osoba nema šećernu bolest. Za regulisanje koncentracije šećera u krvi  zaduženi su hormoni pankreasa: insulin I glukagon.

Normalne vrednosti su : 3,9 – 5,8  (3,6-6,1 mmol/l).

GVOŽĐE

je apsolutno neophodno za transpost kiseonika do tkiva I za dejstvo oksidacionih sistema u tkivima I ćelijama,bez kojih bi život prestao za nekoliko sekundi. Dve trećine gvoždja se u organizmu nalazi u obliku hemoglobina. Manje količine se nalaze i u ostalim oblicima ,posebno u jetri i kosnoj srži. Ukupno ga u telu ima oko 3 grama.

Normalne vrednosti  su :  9 - 31 umol/l

 

Hormonske analize

T3 (trijodtironin) i T4 (tiroksin) su hormoni štitne žlezde. Oba hormona snažno podstiču metaboličke procese u telu. Potpuni nedostatak izaziva smanjenje bazalnog metabolizma za 40-50%,dok preterano lučenje može povećati metabolizam za 60-100%. Ova dva hormona se,iako im je funkcija ista,razlikuju po brzini i intenzitetu dejstva.T3  ostvaruje 4 puta jace dejstvo od T4,ali se u krvi nalazi u manjim količinama. Ipak T4 se u krvi postepeno transformiše u T3, tako da je hormon koji konačno stoji na raspolaganju tkivima uglavnom T3 i to u količini od 35 mikrograma dnevno.

Normalne vrednosti su:

T 3 -  1, 2 – 2,9 nmol/l

T 4 -  60,0 – 160,0 nmol/l

 

TSH

TSH (tireostimulišući hormon) je hormon koji luči adenohipofiza.Njegova uloga je da kontroliše lučenje hormone štitne žlezde.

Normalne vrednosti su:  0 – 4,0  IJ/l 

 

Imunološka dijagnostika

Nalaz cirkulišućih autoantitela ima veliki značaj u dijagnostici hroničnog autoimunog (autoagresivnog) hepatitisa i primarne bilijarne ciroze.

Antinuklearna antitela (ANA) su vrsta antitela koja se nalaze u visokim vrednostima u više od 80 % bolesnika sa hroničnim autoimunim hepatitisom. Njihov titar prati nivo povećanja imunoglobulina klase G.Tokom terapije kortikosteroidima rapidno pada nivo IgG.

Bubrežno - hepatička mikrozomalna (LKM) antitela tip 1 su karakteristična za tešku formu hroničnog autoimunog hepatitisa.

Anti - DNA antitela, kao nespecifični znak zapaljenjskog procesa, su povećana u svim podvrstama hroničnog autoimunog hepatitisa.

Anti glatko - mišićna antitela (ASMA) su dokazana kod više od 70 % bolesnika sa hroničnim hepatitisom. Povećana su kod 50 % bolesnika sa primarnom bilijarnom cirozom.U niskoj koncentraciji i prolaznog karaktera prisutna su i kod bolesnika sa akutnim virusnim hepatitisom.

Antimitohondrijalna antitela (AMA) se nalaze u visokom titru kod više od 80 % bolesnika sa primarnom bilijarnom cirozom. Pored toga, povišeni su i nivoi imunoglobulina klase M. AMA su najčešće odsutna kod bolesnika sa hroničnim autoimunim hepatitisom, ili im je koncentracija niska.

Imuni kompleksi (CIC). Raziličitim imunološkim metodama mogu se dokazati u povećanoj koncentraciji kod bolesnika sa primarnom bilijarnom cirozom, primarnom sklerozirajućem holangitisu i hroničnom virusnom hepatitisu. Ovaj nalaz ima samo dijagnostički značaj, dok je na terapijskom planu gotovo bez vrednosti.

HBs Antigen (HBsAg): Deo površine virusa. Pojavljuje se 2–6 meseci nakon infekcije i dokazuje da neko ima akutni ili hronični hepatitis B. Ako HBsAg nestane i zaštitna antitela pojave (HBsAg negativan, anti-HBs pozitivan), ovo se smatra “izlečenjem”.

Napomena: Čak i kod izlečenog hepatitisa B, deo virusa (tzv. “cccDNA”) uvek ostaje iza, u ćelijama jetre. U veoma retkim slučajevima, kada je imuni sistem veoma oslabljen (npr. usled AIDS-a, hemoterapije, transplatacije koštane srži...), izlečeni hepatitis B može postati ponovo aktivan, čak deceniju kasnije.

 

Bitni hepatitis markeri

- AntigeniAntigeni (i HBV DNA) su delovi virusa.

Oni su znak da neko ima hepatitis B i da može zaraziti druge.

Zapamti: „Antigeni su protiv vas“

- AntitelaAntitela stvara imuni sistem da bi se borili protiv virusa.

Antitela, sama za sebe, nisu zarazna.

Zapamti: „Antitela pripadaju vašem telu“

HBs antitela (anti-HBs): imuni sistem stvara antitela da bi uništio HBsAg virusa. Anti-HBs se pojavljuje kada inficirana osoba izbaci virus (“izlečenje”), ili kada je zdrava osoba uspešno vakcinisana. HBs antitela, takođe, čine osobu imunom na hepatitis B, tako da oni ne mogu biti više zaraženi hepatitisom B.

HBV DNA (količina virusa): pokazuje koliko se virus umnožava i koliko je neko stvarno zarazan. Za nekog ko ima više od 2,000 IU/ml u krvi (= 10,000 kopija/ml), većina lekara smatra zaraznim. Neki lekari čak spuštaju granicu na 200 IU/ml (= 1,000 kopija/ml). Visok HBV DNA takođe povećava rizik od ciroze i karcinoma jetre. Ovo je najvažniji marker za praćenje hroničnog hepatitisa B i njegov tretman!

HBc antitela (anti-HBc): stvara ih imunološki sistem protiv kore hepatitis B virusa. Prilikom infekcije postaje pozitivan i takav ostaje do kraja života, bez obzira da li je virus izbačen ili je postao hroničan. Anti-HBc se ne pojavljuje kod zdravih vakcinisanih pacijenata. Pokazuju da je postojala prava infekcija ili da je još uvek tu.

HBe antigen (HBeAg): može se pronaći samo kod originalnog ”divljeg tipa“ hepatitis B virusa. HBeAg je inderektan pokazatelj da se virus aktivno umnožava. Nivo virusa (HBV DNA) je obično veoma visok kod ovih pacijenata. Međutim, HBeAg je takođe ranjivi deo virusa. Imuni sistem može stvoriti anti-HBe antitela i uništiti  HBeAg. Ovo se zove HBeAg serokonverzija. Ovo nije izlečenje, ali imuni sistem kontroliše virus, koji se više ne može lako umnožavati.

Napomena: Često dolazi do mutacija hepatitisa B, koje se zovu “HBeAg negativni hepatitis B” ili “pre-core mutacija”: Ovakav mutirani virus je naučio da izbegne imuni sistem i da se ponovo umnožava, čak i bez HBeAg.

HBe antitela (anti-HBe): stvara ih imunološki sistem. Specijalizovana su da unište HBe antigen (ako ga virus ima). Kod hroničnog hepatitisa B, ova antitela mogu da sabotiraju virus i inhibiraju (spreče) njegovo umnožavanje nekoliko godina ili čak decenija: HBeAg negativan, anti-HBe pozitivan. Ovo se zove HBeAg serokonverzija. Ovo nije izlečenje, ali imuni sistem bar kontroliše virus.

Napomena: anti-HBe antitela mogu se pojaviti i kada neko “izbaci” hepatitis B, ali ovo su zapravo anti-HBs antitela koja mogu delovati kao lek.

ALT: enzim jetre. Opšti marker koji svako ima u krvi, nije specifičan za hepatitis B. Kada je ALT iznad referentnih vrednosti, to može biti indirektni pokazatelj zapaljenja jetre. Važno je pratiti ALT kod hroničnog hepatitisa, zajedno sa nivoom virusa (HBV-DNA).

(RBC) - ERITROCITI

Eritrociti su crvena krvna zrnca. To su  krvne ćelije koje sadrže hemoglobin i imaju ulogu u vezivanju  prenosu kiseonika i ugljen-dioksida u organizmu.

Referentne vrednosti:
Za žene:                    3,86 x 10 na 12/l do 5,08 x 10  na 12/l
Za muškarce:            4,34 x 10 na 12/l do 5,72 x 10 na 12/
Povećan broj eritrocita može biti uzrokovan dehidratacijom i policitemijom, retkim oboljenjem kod koga dolazi do pevećanja broja crvenih krvnih zrnaca. 
Smanjen broj eritrocita je  jedan od pokazatelja anemije zajedno sa hematokritom, hemoglobinom i eritrocitnim konstantama, kao i pokazatelj mogućeg gubitka krvi iz organizma.

 

(WBC) - LEUKOCITI

Leukociti su bela krvna zrnca koja se stvaraju  u koštanoj srži i imaju ulogu u zaštiti organizma od infekcije. Svaka od 5 populacija leukocita ima posebnu funkciju. To se može videti u leukocitnoj formuli koja se radi nezavisno od krvne slike. Leukocitarna formula upotpunjava sliku o stanju organizma.

Referentne vrednosti:

4-10 x 10 na 9/l

Povećan broj leukocita ukazuje na  bakterijsku infekciju.

Smanjen broj leukocita - leukopenija ukazuje na  virusno oboljenje, dešava se kod hemio i radioterapije i kod primene nekih lekova.

 

(HGB) - HEMOGLOBIN

Hemoglobin je belančevina koja se nalazi u  eritrocitima i ima ulogu da prenosi kiseonik iz pluća u ćelije tkiva kao i da prenosi ugljen-dioksid iz tkiva, nazad u pluća.

Normalne vrednosti su od 110- 180 g/l

Smanjen nivo hemoglobina ukazuje na anemiju (malokrvnost). Kod utvrđivanja anemije osim vrednosti hemoglobina uzima se u obzir i broj eritrocita kao i količina gvoždja u krvi. 

 

(HCT) - HEMATOKRIT

Hematokrit predstavlja volumen eritrocita u jedinici pune krvi.

Normalne vrednosti su :

za žene:         0.356 - 0.470 l/l

za muškarce: 0.41 - 0.53 l/l.

Kod akutnog krvarenja hematokrit može da bude normalan, a u fazi oporavka se smanjuje. Kod anemije usled nedostatka gvožđa hematokrit je smanjen, jer eritrociti imaju manju zapreminu iako sam broj eritrocita ne mora da bude smanjen. Hematokrit je smanjen u trudnoći, a smanjuje se i sa godinama života. Takođe je smanjen kod anemija, leukemija, povećane funkcije štitaste žlezde (hipertireoze), ciroze jetre, opekotina i infekcija. Povećane vrednosti hematokrita se viđaju kod dehidratacije i šoka.

 

ERITROCITNE KONSTANTE

Eritrocitne konstante se izračunavaju iz broja eritrocita, koncentracije hemoglobina i hematokrita i daju informaciju o kvalitetu eritrocita.

(PLT) - TROMBOCITI

Trombociti  su ćelije koje učestvuju u koagulaciji (zgrušavanju) krvi.

Manjak trombocita (trombocitopenija) izaziva sklonost krvarenju.

Trombociti su sniženi kod hemioterapija, malignih oboljenja, hepatitisa C...

Povećan broj trombocita izaziva pojačano zgrušavanje krvi i može da dovede do stvaranja krvnog ugruška (tromba) u kardiovaskularnom sistemu.

Normalne vrednosti su 140-450 x1 na 09/l.

 

SEDIMENTACIJA

Sedimentacija je brzina kojom se krvne ćelije izdvajaju iz seruma.

Ubrzana sedimentacija  ukazuje na upale, razaranja ćelija, masivna trovanja. Javlja se  u trudnoći i posle porođaja, kod tuberkuloze, reumatskih bolesti  (akutne reumatske groznice i reumatoidnog artritisa),  kod akutnog infarkta miokarda, nefroze,  u svim vrstama šoka, kod postoperativnih stanja, tumora, oboljenja jetre. Neznatno je  ubrzana kod menstruacija .

Sedimentacija je usporena je kod novorođenčeta, policitemije, kongestivne srčane insuficijencije, alergijskih stanja, pojedinih vrsta anemija.

Normalne vrednosti su 2-12 mm/h.

Leukocitarna formula

 

NUTROFILI

Neutrofilni granulociti (NEU) su zrele ćelije koje mogu da napadaju i razaraju bakterije i viruse čak i u krvnoj cirkulaciji.

Normalne vrednosti su 40-70%

 

MONOCITI (MONO)

Monociti zajedno sa neutrofilnim granulocitima čine osnovu  odbrambenog sistema u organizmu. Monociti su nezrele ćelije čija je sposobnost da se bore mala, međutim, kada jednom uđu u tkiva, počinju da bubre i postaju makrofagi koji su izvanredno sposobni da se bore sa infektivnim agensima.

Normalne vrednosti su 1-10%

 

EOZINOFILNI GRANULOCITI (EOS)

Eozinofilni granulociti učestvuju u obrani organizma od alergijskih agenasa i parazitarnih infekcija.

Normalne vrednosti su 0 - 6%

 

LIMFOCITI (LYM)

Limfociti  su populacija leukocita koja se sastoji iz dve osnovne subpopulacije: T limfocita, koji učestvuju u ćelijskom imunitetu i  B limfocita koji se transformišu u plazma ćelije koje proizvode antitela i tako učestvuju u humoralnom imunitetu. (Humoralni imunitet je imunitet kod kog telo stvara cirkulišuća antitela).

Normalne vrednosti su 20 - 50 %

 

BAZOFILNI GRANULOCITI (BASO)

Bazofilni granulociti su najmanje zastupljena populacija leukocita u perifernoj krvi i učestvuju u alergijskom odgovoru.

Normalne vrednosti su 0-1%

 

 

Hepatitis E je prenosiv akutni virusni hepatitis. Uglavnom se pojavljuje epidemijski, a uzrokuje ga hepatitis E virus (HEV). U zemljama u razvoju je veliki uzrok smrtnosti trudnica i mortaliteta ljudi.

Hepatitis E uzrokuje kraće epidemije, koje se javljaju kao posledica konzumiranje vode za piće, ponekad i hrane, zagađene kanalskim otpadom. Epidemijsko pojavljivanje akutnog hepatitis E kod odraslih osoba u Indiji i nekim zemljama Afrike najčešće je posle sezone kiša, kada je zagađenost voda velika. Prenos na ukućane nije visok, što je neuobičajeno za enteralno prenosive agense, ali se pretpostvlja da je razlog tome relativna nestabilnosti HEV-a. Hepatitis E prouzrokuje epidemije ali i sporadične slučaje akutnog hepatitisa bez razvoja hronične bolesti jetre. Hepatitis E se pojavljuje uglavnom u zemljama s toplom klimom, te zasad nije opisan kao endemska infekcija u razvijenim zemljama Evrope i Azije te Kanadi i SAD-u, ali postoji indicija oboljevanja osoba koje su doputovale iz endemskih područja.

Inkubacija virusa hepatitis E iznosi između dve i devet sedmica, u proseku oko 6 sedmica.

Kliničke slika je slična kliničkoj slici koja se javlja kod hepatitis A. Hepatitis E se otkriva u krvi, dokazivanjem prisustva antitela na virus hepatitisa E, ako i na osnovu povećanih transeminaza. Anikterični (lakši) oblici su česti. U ikteričnom obliku (žutica) postoji inicijalna faza, faza žutice i rekovalescentna faza. Do komplikacija dolazi u slučaju nedostupnosti odgovarajućeg medicinskog postupka  kod bolesnika nižeg socijalnog statusa. Hepatitis E u trudnoći, naročito u trećem tromesečju, često rezultira fulminantnim oblikom bolesti, što za posledicu može imati  visok mortalitet majke i fetusa. Kod odraslih osoba mortalite je jedva od 01-1 posto.

Preporuke za lečenje hepatitisa E su iste kao kod hepatitisa A. Preporučuje se mirovanje tokom aktivne faze bolesti. Obavezna je jetrena dijeta, zabranuje se  konzumiranje alkohola i lekova toksičnih za jetru.

U sprečavanju hepatitisa E preporučuje se redovno pranje ruku sapunom, a što se tiče opštih mera neophodno je sprečavanje zagađenja pitke vode i hrane fekalijama što su iste mere kao kod sprečavanja infekcije hepatitisom A.

Hepatitis D je infekcija  koju izaziva virus tipa D (delta). On pogađa jetru samo u koinfekciji sa hepatitisom B, što znači da se može širiti samo uz prisustvo  virusa hepatitisa B.

Akutna infekcija hepatitisom D ne povećava verovatnoću da akutni hepatitis B pređe u hronično stanje, ali može doprineti težini hroničnog hepatitisa B. Naime, hepatitis D može da promeni asimptomski  hronični hepatitis B blagog oblika u teški, progresivni hronični, aktivni hepatitis B i ubrzati njegovu progresiju ka cirozi.

Hepatitis D se takođe prenosi zaraženom krvlju, retko i polnim kontaktom. Simptomi su indentični simptomima hepatitisa B, ali se kod koinfekcije sa hronočnim hepatitisom B iznenada javljaju povećane vrednosti transeminaza. I on se otkriva krvnim testom na antitela na virus delta koji mu je uzročnik. Superinfekcija često vodi u hronični D hepatitis. Hronični oblik može da  ima vrlo nepovoljnu prognozu. Bolest se javlja u jednom od postojeća tri oblika:

- kao neprogresivna bolest gde oboleli ostaje prenosilac virusa bez aktivnog oboljenja.

- kao bolest sa oskudnim simptomima ali tokom 10-15 godina rezultira cirozom.

- kao rapidni (ubrzani) veoma progresivni hepatitis koja do ciroze dovodi u roku od jedne do   dve godine.

Veoma ugrožena populacija su intravenski korisnici psihoaktivnih supstanci i hemofiličari, mada su mogući i drugi načini prenosa.

Akutni hepatitis D se ne leči. Tek kada pređu hroničnu fazu koristi se interferon. U zavisnosti od genotipa u terapiju se uključuje i ribavirin.

Prevencija je ista kao za hepatitis B te se kao najbolje sredstvo prevencije preporučuje vakcinacija protiv hepatitis B bez čijeg prisustva u organizmu hepatitis D ne može ni da se razvije.

Pretpostavlja se da oko 170 miliona ljudi širom sveta, a u Srbiji  oko 100 000, ima hroničnu hepatitis C virusnu ( HCV) infekciju. Međutim, ova infekcija je dokazana samo kod 25% inficiranih jer su simtomi bolesti, ili odsutni, ili nekarakteristični, te se otkriva najčešće slučajno prilikom rutinskog testiranja krvi. Procenjuje se da će ova tiha i podmukla pandemija rezultirati maksimalnim brojem inficiranih tek negde  oko 2020. godine.

Biološke karakteristike HCV

Genom HCV pokazuje veliku heterogenost, što se tumači velikim brojem grešaka u procesu transkripcije i nedostatkom reparacionih mehanizama. Ovo rezultira činjenicom da postoje 6 genotipova HCV (označenih brojkama od 1 do 6) i 74 podtipova (označenih slovima a,b,c, itd.), i bezbroj kvaizispecijesa. Postojanje kvazispecijesa je jedno od mogućih objašnjenja mehanizma kojima virus izbegava imunski odgovor domaćina i dovodi do perzistiranja HCV infekcije. Neke studije ukazuju da genotip 1uzrokuje agresivniji tok bolesti i bržu progresiju hroničnog hepatitisa C (HHC) u cirozu jetre. U našoj sredini oko 65% bolesnika inficirano je genotipom 1. 

HCV je otporan na niske temperature, a na sobnoj temperaturi preživljava 2-3 dana. Izlaganje temperaturi od  65ºC duže od 30 minuta inaktivira virus. Virus je osetljiv i na zamrzavanje i odmrzavanje, delovanje jonizujećeg i ultraljubičastog zračenja. Lipoporoteinski omotač čini ga osetljivim na organske rastvarače i deteredžente.

Epidemiološke karakteristike HCV infekcije

Izvor infekcije je uvek čovek, sa akutnom ili hroničnom HCV infekcijom. Virus je dokazan i gotovo svim telesnim tečnostima: krv, pljuvačka, urin, stolica, semena tečnost, vaginalni i cervikalni sekret. Ipak, najčešći put prenosa je parenteralni, tj, putem krvi i derivata krvi. 

Nakon 1994.godine, sa početkom rutinskog tesiranja svake jedinice krvi na anti-HCV antitelo i u našoj  sredini, prenošenje ovog virusa transfuzijama i derivatima krvi, nema epidemiološki značaj. Danas, najveća opasnost preti intravenskim narkomanima. Respektibilnu opasnost nose body piercing, tetovaža, verski obredi (npr. cirkumcizija), upotreba tuđih predmeta za ličnu higijenu i korišćenje medicinskih instrumenata i uređaja za neke preglede i lečenje (npr. sonde, endoskopi, aparati za hemodijalizu, itd). Procenjeni rizik za prenos HCV infekcije perkutanom povredom tokom medicinskih intervencije iznosi od 3 do 10%. Infekcija polnim putem je moguća, posebno ako postoje ozlede i ranice na koži i sluznicama, pri čemu su promiskuitetne osobe u većem riziku. Prenošenje infekcije sa majke na dete tokom porođaja je moguće, i stopa vertikalne transmisije se kreće oko 5% ukoliko majka ima hroničnu HCV infekciju. Kod skoro 40% inficiranih, i pored kvalitetno uzete epidemiološke ankete, ostaje nejasan (nepoznat) način transmisije.

Kliničke karakteristike HCV infekcije

Akutna HCV infekcije najčešće protiče kao asimptomatska bolest, znatno ređe (15-20%) kao manifestna bolesti (ikterična forma), a izuteno retko kao fulminantni hepatitis sa hepatocelularanom insuficijencijom. Međutim, posle akutnog hepatitisa većina bolesnika (55 - 85%) ne uspeva da eliminiše virus, te razvijaju doživotnu, hroničnu HCV infekciju. 

Najčešće se otkriva slučajnoNajčešće se otkriva slučajnoVećina tih bolesnika nema simptome bolesti, te se bolest najčešće otkrije slučajno putem rutinskih biohemijskih analiza ili prilikom dobrovoljnog davalaštva krvi. Ne tako retko, dijagnoza bolesti se postavi u fazi dekompenzovane ciroze jetre. Prirodni tok HHC dovodi do razvoja ciroze jetre kod 20% bolesnika, obično posle 20 - 30 godina trajanja. Pošto ovaj virus ima i onkogeni potencijal, smatra se da je on odgovoran za 60% malignih tumora jetre. Zato ne treba da čudi podatak, da godišnje u svetu umire oko 300 000 ljudi od posledica hronične HCV infekcije. 

Bitna karakteristika hronične HCV infekcije je prisustvo značajnog broja ekstrahepatičkih manifestacija kod bolesnika, kao što su esencijalna mešovita krioglobulinemija tip II i III, membranoproliferativni glomerulonefritis, porphyria cutanea tarda, itd. Naime, sam virus pokazuje tropizam za matične ćelije kostne srži i cirkulišuće monocite što rezultira stvaranjem cirkulišućih imunokompleksa koji se talože na endotel sitnih krvnih sudova.

Laboratorijska dijagnostika HCV infekcije

Najznačajniju dijagnostičku vrednost imaju povišene aktivnosti serumskih aminotransferaza (AST/ALT) koje, ujedno, kod bolesnika sa hroničnom HCV infekcijom često fluktuiraju (tzv. talasanje aktivnosti aminotransferaza) u vremenu praćenja. Pored ovoga, umereno povišene vrednosti gama globulina u elektroforezi proteina plazme, su najčešći razlozi sa dalje serološko i virusološko ispitivanje bolesnika. 

Detekcija anti - HCV antitela u serumu je najpraktičniji način za dokazivanje preležane ili aktuelne HCV infekcije; koriste se komercijalni imunosorbent test (ELISA) i rekombinantni imunoblot test (RIBA). Virusloška metoda koja se najčešće koristi u detekciji virusne replikacije (HCV RNK) je tehnika lančane reakcije polimerazcije (PCR tehnika). HCV RNK pozitivnost u serumu može se dokazati već posle 2 nedelje od trenutka infekcije. Nivoi viremije kod bolesnika sa hroničnom HCV infekcijom se obično kreće od više stotina hiljada do više miliona virusnih kopija u 1 ml seruma.

Biopsija jetre

U cilju postavljanja egzaktne dijagnoze HHC neophodna je biopsija jetre. Histopatološki nalaz omogućava potvrdu kliničke dijagnoze, ali i određivanje numeričkog stepena nekroinflamotorne aktivnosti (grading) i stepena fibroze (staging) što, sa velikom verovatnoćom, ukazuje na dalju evoluciju bolesti. Pored toga, izveštaj patologa pruža korisne infromacije o mogućim dodatnim oboljenjima jetre (npr. alkohol, autoimunost) i olakšava definitivnu odluku o neophodnosti uključivanja antivirusne terapije.

Lečenje

Rano otkrivanje hronične HCV infekcije, postavljanje egzaktne dijagnoze HHC, uz pravovremeno i adekvatno lečenje, daju realnu nadu za izlečenje. 

Ciljevi moderne terapije (imunomodulatorne/antivirusne) su mnogostruki:

  • eradikacija HCV
  • prevencija ciroze jetre i HCC
  • redukcija ekstrahepatičkih manifestacija
  • poboljšanje kvaliteta života
  • prevencija prenosa infekcije na neinficirane osobe

Terapija se prilagođava svakom bolesniku (individualizacija terapije) u zavisnosti od odmaklosti bolesti, genotipa virusa, nivoa viremije, opšteg stanja bolesnika, uzrasta, postojanja pregzistentnih hroničnih bolesti, motivisanosti bolesnika, itd. Opšteprihvaćeni (doktrinarni) stav je da se bolesnica sa HHC leče pegilovanim interferonom u kombinaciji sa ribavirinom. Dva pegilovana interferona ( PEG-IFN) dobila su licencu. Prvi, PEG-IFN 2b koji se dozira prema telesnoj masi (0.5- 1.5 μg) sa antivirnsim lekom ribavirinom  (11 mg/kg/24h). Drugi, PEG-IFN 2a koji se koristi u fiksnoj dozi (90, 135 ili 180 μg, jednom nedeljno) sa ribavirionom 800-1200 mg, pro die. Trajanje terapije određeno je genotipom HCV. Naime, bolesnici inficirani genoti povima 1,4,5 i 6 leče se 48 nedelja, a bolesnici inficirani geneotipom 2 ili 3 leče se 24 nedelja. 

Stabilan virusološki  odgovor (bolesnik je HCV RNK negativan i šest meseci po okončanju lečenja) se postiže kod 46-52% bolesnika inficiranih genotipovima 1,4,5 i 6, odnosno 76-84% bolesnika inficiranih genotipom 2 i 3. Redukcija stepena fibroze postiže se kod 50% lečenih bolesnika. Kod bolesnika inficiranih genotipom 1 i 4 savetuje se određivanje viremije (PCR metodom)  posle 12 nedelje lečenja (»time point to check«). Ukoliko je bolesnik i dalje HCV RNK pozitivan uz značajan broj virusnih kopija, tj. nije postignut rani virusološki odgovor, savetuje se prekid kombinovane terapije.

Bolesnici moraju biti potpuno informisani o mogućim štetnim efektima ove kombinovane terapije. Naime, IFN terapija može uzrokovati, vrlo retko, ozbiljna bolesna stanja, kao što su depresija i hipotireoidizam. Relativno često se sreću flu-like sindrom, insomnija, alopecija, malaksalost, leukopenija i trombocitopenija. Najčešći neželjeni efekat ribavirina je anemija (pad koncentracije hemoglobina za 30 g/L tokom prve nedelje lečenja). Značajno ređi neželjeni efekti su insomnija, pruritus, raš, mučnina, gubitak apetita, itd. Zbog toga su u toku studije sa manje toksičnim analozima ribavirina, kao što su  levovirin i viramidin.

U bližoj budućnosti treba očekivati uključenje u lečenje HHC, sa manjim ili većim terapijskim uspehom i različite analoge nukleozida, terapijske vakcine, thymosin-α1, inhibitori proteaze ili polimeraze, itd

Ocena radne sposobnosti

Hronični virusni hepatitis, u principi, ne limitira radnu sposobnost obolele (inficirane) osobe. 

Pri iznošenju ovog egzaktnog stava, polazi se od sledećih činjenica:

  • hronični virusni hepatitis ne karakteriše hronična hepatocelularna insuficinencija jer jetra:
    • ima moć regeneracije (životni vek  zdravog hepatocita iznosi do 300 dana, a inficiranog 10-100 dana)
    • ima veliku rezervu: kritična masa iznosi 300-420 gr funkcionalnih hepatocita, a jetra u proseku ima oko 1200 gr hepatocita
  • hronični virusni hepatitis, najčešće, protiče kao neevolutivna - neprogresivna bolest. U slučaju da se radi o evolutivnoj bolesti (progresiji kao cirozi jetre), dostupna je antivirusna/ imunomodulatorna terapija sa značajnom efikasnošću


U slučaju egzacerbacije hronične HBV/HCV infekcije, koju karakteriše skok aktivnosti AST/ALT ( 5-10 puta), obično bez hiperbilirubinemije, savetuje se mirovanje (bolovanje) u trajanju od 30-60 dana, zavisno od toka bolesti. Bolovanje se predlaže i kod bolesnika koji primaju interferonsku terapiju i imaju izražene neželjene efekte: malaksalost, nesanicu, psihičke promene, glavobolju, bolovi u mišićima, itd.Svi ovi simptomi imaju tranzitorni karakter i, po obustavljanju ili završetku terapije, brzo prolaze. Bolesnici koji primaju antivirusnu terapiju (analozi nukleozida ili nukleotida) nemaju značajnije neželjene efekte lečenja, te ne zahtevaju bolovanje. Bolesnici sa posthepatitisnom, kompenzovanom cirozom jetre imaju ograničenu radnu sposobnost. Oni imaju značajno smanjen broj funkcionalnih hepatocita, a intezivan fizički napor (npr.fizički radnici, rudari, drvoseče, profesionalni sportisti i dr.) redukuje protok krvi kroz portni sistem, čak za 80%. 

Ukoliko se zna, da je saturacija kiseonikom i v. porti samo 60% i da kroz jetru protiče samo 20% arterijske krvi, dodatni smanjeni protok krvi kroz jetru, može dovesti do tzv. ishemijskog hepatitisa i pogoršanja osnovnog toka bolesti.Promena radnog mesta, koje iskjučuje mogućnost kontinuiranog i intezivnog fizičkog napora, bilo bi idealno rešenje. Bolesnici sa posthepatitisnom, dekompenzovanom cirozom jetre zbog pretećih i čestih, po život opasnih komplikacija ( krvarenje iz variksa jednjaka, hepatička encefalopatija, ozbiljne bakterijske infekcije, hepatorenalni sindrom, spontani bakterijski peritonitis, razvoj hepatocelularnog karcinoma), ne mogu se smatrati radno sposobnim. U prilog ovome ide i čenjenica da manifestna ili subklinička hepatička  encefalopatija, koja gotovo redovno prati bolesnika u ovom stadijumu bolesti, može značajno uticati na  kvantitet i  kvalitet rada. Jedina radikalna i medicinski opravdana terapijska mera za ove bolesnike, ukoliko se ispune i neki drugi uslovi, jeste transplantacija jetre.

Tekst preuzet sa sajta Stetoskop, autor Prof. dr Dragan Delić, Klinika za tropske i infektivne bolesti KC Srbije

Hepatitis B virus (HBV) je širom sveta poznat kao izazivač, kako akutnog, tako i hroničnog hepatitisa. 

Hepatitis BHepatitis BPrimarna (akutna) HBV infekcija protiče najčešće asimptomatski (60% inficiranih) kao samo - ograničavajuća bolest sa kompletnim izlečenjem kod 90-95% obolelih, u proseku, posle 2-3 meseca. Vrlo retko (oko 1% ikteričnih formi akutnog hepatitisa B) protiče pod kliničkom slikom fulminantnog (munjevitog) hepatitisa sa akutnom insuficijencijom jetre i smrtnim ishodom kod 60-90% obolelih. U nešto višem procentu (2-3%), akutni virusni hepatitis B se može klinički prezentovati kao subakutni cirogeni hepatitis sa letalitetom do 50%. Međutim, najveći epidemiološki i klinički problem je činjenica da 5-10% bolesnika sa akutnom HBV infekcijom ne uspeva da eliminiše virus, razvija hroničnu (perzistentnu) infekciju sa varijabilnom kliničkom slikom, a  što zavisi od mnogih faktora: uzrasta bolesnika u vreme zaražavanja, pola, stanja individualnog imunskog odgovora, itd. Aproksimativno, 15 - 40% bolesnika sa hroničnom HBV infekcijom, tokom narednih godina/decenija, razviće cirozu jetre i/ili HCC. Zbog komplikacija koje nastaju kod bolesnika sa dekompenzovanom cirozom jetre (gastroinestinalno krvarenje, hepatorenalni sindrom, hepatička koma, bakterijske infekcije), godišnje u svetu umire oko milion ljudi. Incidenca HCC, kod bolesnika sa hroničnom HBV infekcijom, progresivno raste u svetu i danas je to peti najčešći kancer u humanoj medicini, sa godišnjim smrtnim ishodom kod skoro 500 000 bolesnika. 

Prevalenca HBV infekcije je različita u raznim delovima sveta. Gledano u celini, oko 45% globalne populacije živi u oblastima sa visokom prevalencom hronične HBV infekcije.U Aziji, sub - Saharskoj Africi i na Pacifiku prevalenca iznosi oko 8%. U ovim područijima infekcija se najčešće prenosi sa zaražene majke na novorođeno dete (perinatalna transmisija) ili se, pak, dete zarazi u ranom detinjstvu. Perinatalna infekcija, zbog imunske nezrelosti novorođenčeta, uglavnom vodi ka hroničnoj HBV infekciji. Zbog toga, ovi regioni imaju i visoku prevalencu HCC, što rezultira činjenicom da je ovaj klinički entitet jedan od tri vodeća uzročnika smrtnosti u ovim regionima.

Mediteranske zemlje, zemlje centralne i istočne Evrope, zemlje Srednjeg Istoka i Amazonskog bazena imaju intermedijarnu prevalencu hronične HBV infekcije (1-8% ukupne populacije). 

Najčešći načini prenosa HBV infekcije u ovim regionima su seksualni (oko 50% inficiranih), nozokomijalni (intrahospitalni) i parenteralni put. Preko 95% zaraženih su odrasle, imunokompetentne osobe koje najčešće spontano eliminišu virus. Pretpostavljamo da, u našoj zemlji, više od 2% populacije ima hroničnu HBV infekciju. U severozapadnoj Evropi, Severnoj Americi i Australiji prevalenca hronične HBV infkcije je niža od 1%. 

Infekcija se uglavnom prenosi seksualnim putem ili intravenskim uzimanjem narkotika. Nozokomijalna infekcija se beleži relativnoi retko, u malim sredinama (porodica, neka bolnička odeljenja) i, po pravilu, je vezana za loše primenjene univerzalne mere prevencije ili nepažljivo rukovanje medicinskim instrumentima. U nekim grupama stanovništva, i u ovim zemljama, prevalenca hronične HBV infekcije može biti visoka, npr. među emigrantima iz endemskih krajeva. Transmisija HBV infekcije. HBV je prisutan u krvi, pljuvački, semenoj tečnosti, vaginalnom sekretu, menstrualnij krvi, a u znatno nižim koncentracijama u znoju, mleku dojilje, suzama i urinu inficirane osobe.Virus je veoma otporan u spoljašnjoj sredini i lako se prenosi putem kontakta sa inficiranim telesnim tečnostima. U principu, transmisija se ostvaruje na dva načina: horizontalnim ili vertikalnim putem. Kada govorimo o horizontalnom putu najčešće mislimo na seksualni, parenteralni i indirektni prenos HBV infekcije. Rizik od infekcije, posle uboda kontaminiranom iglom ili povrede hirurškim instrumentom, kreće se od 7 do 30%. Vertikalni put podrazumeva prenos HBV infekcije sa inficirane majke na dete prilikom porođaja. Ne treba smetnuti sa uma, da skoro 1% trudnica u Beogradu ima hroničnu HBV infekciju!

Kliničke karakteristike

Hronični hepatitis B  (HHB) najčešće protiče kao blaga ili asimptomstka bolest, što u krajnjoj instanci znači da je bolest najčešće neprepoznata i nedijagnostikovana. Samo oko 30% bolesnika imaju nekarakteristične simptome bolesti, kao što su malaksalost, lako zamaranje, slabiji apetit, tup bol u desnom hipohondrijumu ili epigastrijumu. 

Moguća je i pojava ekstrahepatičkih manifestacija, kao što su vaskulitis, artralgije i  sl. Bolest se, obično, otkrije slučajno prilikom rutinskog ili periodičnog uzimanja krvi za proveru biohemijskih paramatera (povišena  aktivnost serumskih aminotransferaza!) ili prilikom dobrovoljnog davanja krvi kada se verifikuje HBsAg pozitivnost. Egzaktna dijagnoza se postavlja virusološkim analizama (određivanje markera HBV u krvi, nivoa viremije - HBV DNK PCR metodom, u poslednje vreme i određivanjem genotipa HBV), kao i biopsijom jetre sa histopatološkim pregledom bioptata jetre (određivanje indeksa histopatološke aktivnosti).

Lečenje

Trenutno, ne postoji apsolutna, sveobuhvatna i efikasna medikamentozna terapija. Naravno, osnovni cilj terapije je usporavanje/zaustavljanja toka bolesti i eliminacije realne opasnosti od razvoja ciroze jetre i HCC. 

Značajan napredak u lečenju ostvaren je pojavom pegilovanog interferona (180 μg, sc, jednom nedeljno, tokom 48 nedelja) jer dovodi do HBeAg serokonverzije kod 25-47% lečenih, sniženja virusnih kopija ispod 100 000 /ml kod preko 30% lečenih, i gubitka HBsAg kod 3% lečenih bolesnika. 

Analozi nukloez(t)ida, uključujući lamivudin, adefovir, entecavir i drugi, pokazali su se efikasnim u lečenju HHB. Lamivudin inhibira DNK sintezu HBV prekidanjem lanca replikacije DNK. Većina bolesnika zahteva tretman duži od godinu dana, u dozama od 100 mg/24h. Stabilan virusološki odgovor se postiže kod 20-30% lečenih. Posle jednogodišnjeg perioda, zbog mutacije virusa, kod 20% lečenih bolesnika razvija se rezistencija na lek. Tokom poslednje četiri godine lamivudin, sa značajnim terapijskim uspehom dajemo bolesnicima sa subakutnim cirogenim hepatitisom B i dekompenzovanom posthepatitisnom B cirozom. Adefovir je fosforilisani aciklični purinski nukleozidni analog. Kao monoterapija pripada »prvoj liniji« terapijskih mogućnosti kod bolesnika sa HHB. Daje se u dozi od 10 mg/24h, tokom godinu dana. Stabilan virusološki odgovor ima oko 15% lečenih bolesnika. 

U toku su predklinička i klinička ispitivanja nekoliko antivirusnih lekova, kao i terapijskih vakcina. Monoterapija, po svemu sudeći, nije najoptimalniji i najefikasniji terapijski pristup u lečenju bolesnika sa HHB. Kombinovana terapija ( antiviruni lekovi, imunomodulatori) sa različitim dizajnom protokola, najverovatnije bi mogla da značajno redukuje mogućnost pojave mutantnih formi HBV i poveća efikasnost lečenja. Naravno, ovakav terapijski pristup doneo bi dodatne finansijske troškove, već i onako
skupoj monoterapiji HHB.

Vakcina protiv HBV infekcije

Zahvaljujući novoj rekombinantnoj DNK tehnologiji, kao i dostignutom znanju o strukturi i genomskoj organizaciji HBV, dobijena je rekombinatna, neinfektivna virusna vakcina »proizvedena« od strane gljivice kvasca u čiji je genom inkorporiran deo genoma HBV odgovoran za kodiranje HBsAg. Najnovija vakcina »treće generacije« pored HBsAg sadrži i pre - S1 i pre - djS2  antigen (sve su to antigeni koji pripadaju omotaču virusa hepatitisa B). Stepen serokonverzije (pojava zaštitnih anti - HBs antitela) nakon treće doze vakcine postiže se kod 96 - 100% vakcinisane dece i adolescenata, kod 94 - 99% odraslih osoba (do 40 godine života) i kod 81 - 91% osoba starijih od 40 godina. 

Neželjeni efekti vakcine su retki, blagi i prolazni. Kontraindikacije za vakcinu gotovo da nema i svode se na samo dve činjenice: osobe preosetljive na proteine gljivice kvasca i osobe sa teškim febrilnim infekcijama. 

Prenosi se sa majke na detePrenosi se sa majke na deteCentar za kontrolu bolesti (CDC) u Atlanti usvojio je strategiju za eradikaciju HBV infekcije i ona obuhvata samo četiri mere:

  • a) prenatalno testiranje trudnica na HBsAg u cilju identifikacije novorođenčadi koji zahtevaju imunoprofilaksu i identifikaciju ukućana koji zahtevaju vakcinacij;
  • b) rutinska vakcinacija novorođenčadi HBsAg negativnih majki;
  • c) vakcinacija adolescenata
  • d) vakcinacija odraslih osoba koji su izloženi riziku HBV infekcije.

Tekst preuzet sa sajta Stetoskop, autor Prof. dr Dragan Delić, Klinika za tropske i infektivne bolesti KC Srbije

Najveći procenat zaražen je transfuzijom (27%), hirurškim dijagnostičkim procedurama (13%) što ukazuje na to da je čak 40% bolesnika virusom hepatitisa C zaraženo u medicinskim ustanovama.

Prijavi se na naš newsletter i budi obavešten o svim dešavanjima na vreme!

DRVO ŽIVOTA

„Drvo života-istina o hepatitisu u Srbiji” je autorski dokumentarni film udruženja Hronos.
Učestvuje devet pacijenata i tri renomirana hepatologa-kliničara.
Hepatitis prate brojne predrasude. Smatra se da su oboleli isključivo intravenski narkomani, osobe homoseksualne orijentacije, ili seksualni radnici. Činjenice, naprotiv, govore da više od 60% inficiranih pacijenata ne pripadaju pomenutim kategorijama. Zbog neznanja i predrasuda, pacijenti često kriju svoju dijagnozu čak i od najbliže porodice. U Srbiji ne postoji Nacionalni plan prevencije, nemamo epidemiološki niti hepatološki registar, ne znamo tačan broj inficiranih ni umrlih od posledica nepatisa C i B. Hepatitis je asimptomatska bolest pa pacijenti ili slučajno otkrivaju virus ili kada je bolest već uznapredovala.
Procene su da je između 140 i 80 hiljada ljudi u Srbiji zaraženo samo C virusom. Kada se udruži sve gore navedeno stiče se utisak da u Srbiji ne postoji problem hepatitisa. U poslednje 3 godine samo na jednom odeljenju Infektivne klinike dijagnostikovano je 126 hcc-a (hepatocelularni carcinom) i ciroza koji su posledica nelečenih virusnih hepatitis.
Hepatitis je od pre tri godine gotovo 100 % izlečiva bolest ali ne i u Srbiji. Srbija i Makedonija su jedine zemlje na teritoriji Evrope koje pacijente još uvek leče nedovoljno uspešnim Interferonom (40% neuspešno lečenih u startu i 20% relapsera).
Udruženje izražava posebnu zahvalnost pacijentima koji su bili hrabri da izađu u javnost i daju „lice” hepatitisu kao i našim renomiranim stručnjacima koji se bore rame uz rame sa svojim pacijentima.
Učestvovali: Božidarka Stefanović, Ksenija Ristić, Tanja Brkić, Gojko Korać, Ranko Bojčić, Branislav Malević, Milan Drinić, Mirko Petrović, Perica Šokica.
prof. dr Dragan Delić, prof. dr Jasmina Simonović Babić, prof. dr. Milotka Fabri.

Hepatitis C HVC

Hepatitis B HBV

Karcinom i ciroza jetre

Rano otkrivanje inficiranih hepatitisom B i C