Hronos - udruženje za pomoć obolelima od hroničnih virusnih hepatitisa

  • Povećaj veličinu slova
  • Podrazumevana veličina slova
  • Smanji veličinu slova

DA LI IMAM HEPATITIS?

Dijagnostikovanje

Ukoliko imate razloga da sumnjate da ste zaraženi hepatitisom trebalo bi da o tome obavestite vašeg lekara i da tražite da budete testirani.

SIMPTOMI HEPATITISA

Simptomi hepatitisaHepatitisi nemaju simtome kojima se izdvajaju od drugih bolesti, a mogući znaci bolesti su: žutica, povišena temperatura, mučnina, povraćanje, bolovi u stomaku...

LEČENJE HEPATITISA

lekTrajanje i način lečenja, kao i šanse za uspešno lečenje veoma se razlikuju zavisno od tipa hepatitisa. Pročitajte detaljine o lečenju A , B i C  hepatitisa.

PREVENCIJA

vakcinaSa virusima hepatitisa se veoma često srećemo u svakodnevnom životu. Ipak postoji mnogo toga što možemo da uradimo da  smanjimo šansu da se zarazimo.

ŠTA AKO IMAM HEPATITIS?

porodica

Za početak, zaštitite sebe i druge.

Hepatitis predstavlja opterećenje za vašu jetru. Pobrinite se da vaše životne navike prilagodite toj činjenici.

JETRA

El. pošta Štampa PDF

Jetra (hepar) je najveći organ u ljudskom telu. Njena težina iznosi oko 1500 grama odnosno 2% celokupne telesne težine. Jetra ima veliku regenerativnu moć i veliku otpornost na razne poremećaje. I posle mestimičnih nekroza u jetri, npr. u akutnom hepatitisu, izlečenje je kompletno i bez posledica. Neretko se dešava da regeneracija nije kompletna i nekrozno tkivo se zamenjuje fibroznim, sa znacima hronične lezije. U kliničkom pogledu, u jetri može da se poremeti krvotok i snabdevanje krvlju, da se oštete hepatociti, Kupfferove ćelije, ili bilijarni putevi. Određene bolesti jetre mogu oštetiti pojedine ili sve ove elemente istovremehno, od čega i zavise klinički simptomi bolesti i metaboličke promene. Simptomi kod oboljenja jetre zavise od jačine nekroznog procesa u jetri ili otežanog prolaza žuči. Pojava fibroze u jetri sama po sebi ne daje nikakve simptome; kliničke manifestacije su posledica portalne hipertenzije.

Jetra ima dvostruki krvotok. Vena porte dovodi vensku krv iz creva i slezine, a hepatična arterija, odvajajući se od celijačnog stabla, snabdeva jetru arterijskom krvlju. Grančice krvnih sudova, portalne venule i terminalne hepatične arteriole, dospevaju u svaki acinus jetre, u nivou portnog prostora.

Peranhimske ćelije – hepatociti čine najveći deo organa jetre. Oni su najodgovorniji za brojne metaboličke procese u jetri – omogućavaju centralnu ulogu jetre u metabolizmu. Njene glavne funkcije uključuju stvaranje i ekskreciju žuči, regulaciju stabilnosti glikemije, sintezu lipida i sekreciju plazminih lipoproteina, regulisanje metabolizma holesterola; potom, stvaranje ureje, serumskih albumina, faktora koagulacije, enzima i brojnih drugih proteina, i najzad metabolizam i detoksikaciju lekova i drugih supstanci u organizmu. Kupfferove ćelije koje oblažu hepatične sinusoide važan su sastavni dio retikuloendoteolskog sistema. Ove ćelije predstavljaju filter za strane materije u organizmu, otklanjaju bakterije i toksine i imaju važnu ulogu u povećanju imunoloških sposobnosti organizma. Jetra je, zbog prisustva Kupfferovih ćelija i bogate snabdevenosti krvlju, veoma važan organ u suprotstavljanju infekcijama i nekim sistemskim oboljenjima. Bilijarni sistem počinje sa najmanjim grančicama, kanalikulima, koje formiraju hepatociti. Ove male strukture se povećavaju i prerastaju u duktule, interlobularne žučne kanale, a potom u veće hepatične kanale. U blizini porte hepatis glavni hepatični kanal se spaja sa cističnim kanalom (ductus Cysticus) koji polazi iz žučne kesice; ovim spajanjem nastaje glavni žučni kanal – ductus choledochus – koji odvodi žuč u doudenum.

Anatomija jetre

Jetra se nalazi u desnom gornjem delu trbuha. Ona ima tri strane: gornju, koja je ispupčena, donju koja leži na debelom crevu i želucu i zadnju kojom je jetra srasla za dijafragmu. Spoj gornje i donje strane predstavlja ivicu jetre koja se lako napipa kada je jetra uvećana ili spuštena. Na gornjoj strani jetre nalazi se srpasta veza koja vezuje jetru za dijafragmu. Ta veza deli jetru na dva velika režnja: desni koji je veći i levi koji je manji. Kroz donju stranu jetre u nju ulaze grane hepatične arterije i vene porte. Kroz hilus jetre (vrata jetre) izlaze dva glavna žučna kanala jetre koji se izvan jetre spajaju u glavni jetrin kanal-ductus hepaticus, a kada se on spoji sa kanalom koji izvodi žuč iz žučne kesice-ductus cysticus, nastaje sabirni žučni kanal ductus holedochus koji dovodi žuč u dvanaestopalačno crevo.

Klinički, veličina jetre se može izmeriti pomoću merenja veličine desnog i levog režnja – ultrazvuk je suverena metoda za određivanje veličine jetre, ali i promena u njoj. Perkusijom u medioklavikularnoj liniji i palpacijom pod desnim rebarnim lukom određuje se gornja i donja granica jetre (gornja granica je na VI rebru, a donja granica ne treba da pređe rebarni luk u medioklavikularnoj liniji). Dijametar jetre u sagitalnom smeru iznosi 10-11 cm. Jetra se palpira pod desnim rebarnim lukom ako je spuštena – tada je i gornja granica na VII rebru – ali ako je uvećana (u slučaju hepatomegalije) ona se nalazi gore i na IV rebru, a prelazi rebarni luk za celu šaku ili više (ispunjava desni hipohondrijum, epigastrijum, pa čak i levi hipohondrijum, pa se može sumnjati i na uvećanje slezine). Desni lobus jetre je oko šest puta veći od levog kod odraslih osoba. Oba lobusa su jasno podeljena sa ligamentum Falciforme hepatis. Na donjoj strani jetre (facies inferior) nalazi se treći lobus jetre, koji je mnogo manji-lobus quadratus (smješten između žučne kesice i lig. teresa), a na zadnjoj strani (facies posterior), uz donju šuplju venu – lobus caudatus, koji svoju vensku krv drenira direktno u venu cavu inferior, a ne kroz ostale hepatičke vene.

Krvotok jetre

Jetra ima dva aferentna krvna sistema (portnu venu i hepatičku arteriju) i jedan eferentni krvotok (hepatičke vene). Portna vena (v. Portae) nastaje iz tri glavna venska krvna suda – slezinske, donje i gornje mezentrijske vene – i na taj način prikuplja krv iz slezine, želuca, tankog i debelog creva, žučne kesice i pankreasa, i dovodi je u jetru. U glavno stablo portne vene ulivaju se direktno pilorusna, cistička i koronarne gastrične vene. Otuda u cirozi jetre, koja je najčešći uzrok portne hipertenzije zbog zastoja u jetri i povećanog pritiska krvi na zidove vena (tako da se stvaraju kolaterale – sindrom venskih varikoziteta). U hilusu jetre, ad portam hepatis, portna vena se grana najčešće u desnu i levu granu. Ogranci vene porte u parenhimu jetre imaju dalji segmentni raspored, što ima i veliki klinički značaj. Krv koja dolazi preko vene porte u jetru donosi resorbovane nutritivne, ali i toksične materijale iz celog crevnog područja, a zahvaljujući posebnoj mikrocirkulaciji u jetri omogućava se direktan dodir sa hepatocitima i sa Kupfferovim ćelijama. Hepatička arterija (a. hepatica) predstavlja nutritivni sistem svih tkiva jetre, donoseći u jetru arterijsku krv, zasićenu kiseonikom. U hilusu jetre a. Hepatica, kao i portna vena, deli se u dve grane – za desni i levi režanj jetre. Hepatičke vene (vv. hepaticae) predstavljaju eferentni drenažni sistem koji počinje sa centralnim venama u svakom lobusu i prazni se u donju šuplju venu na zadnjoj površini jetre.

Cirkulacija kroz parenhim jetre, tj. mikrocirkulacija jetre, obavlja se kroz fino grananje dovodnog krvnog sistema u sinusoide, arteriole i kapilare i kroz odvod krvi iz sinusoida direktno u centralne, zatim sublobulske i druge veće hepatičke vene iz jetre.

Funkcija jetre

Uloga jetre u organizmu od izuzetnog je značaja. Posebno je od značaja metabolička i hemodinamska uloga. Od metaboličkih funkcija od posebnog je značaja sinteza belančevina plazme, detoksikaciona funkcija jetre i funkcija stvaranja žuči.

Sinteza belančenina plazme.

U jetri se stvara najveći dio belančevina plazme: celokupni serumski albumin i 80% alfa i beta globulina, dok se gama globulini stvaraju u ekstrahepatičkomretikuleonderskom sistemu. U hroničnim oboljenjima jetre, sintetska funkcija jetre je trajno oštećena – otuda sniženje onkotskog pritiska i pojava ascitesa u trbušnoj duplji.

Uloga u koagulaciji krvi.

Jetra ima jednu od najvažnijih uloga u procesima koagulacije krvi. Smatra se da su hepatociti odgovorni za sintezu čak 11 proteina neophodnih hemostaznom mehanizmu. To su: fibriginogen, protrombin, faktori V, VII, IX i XII, prekalikrein i kininogen, antitrobin III i plazminogen. Prema novim podacima iz literature moguća je i sinteza faktora VIII (antihemofilni faktor) od strane retikuloendoteleskog sistema jetre.

Detoksikaciona funkcija jetre.

Jetra ima najveću ulogu u odbrani organizma od mnogobrojnih toksičkih materijala koje se stvaraju u endogenom metabolizmu. U egzogene toksičke materijale ubrajaju se i brojni lekovi čiji se metabolizam obnavlja u jetri. U procesu oslobađanja organizma od hemijskih supstanci razlikuju se dva puta: eliminacija, kojom se hidrosolubilni molekuli izlučuju preko bubrega i  „detoksikacija“ – metabolizam liposolubilnih molekula koja se obavlja u hepatocitima.

Uloga u stvaranju žuči (holeraza).

Žuč se sastoji od vode i organskih materija koje su rastvorene u njoj. Neorganski sastojci žuči su elektroliti (natrijum, kalijum, hlor, bikarbonati); od organskih jedinjenja tu su konjugovani bilirubin, žučne soli, fosfolipidi i holesterol. Holesterol, koji je nerastvoriv u vodi, održava se u rastvorljivom stanu u žuči zahvaljujući žučnim solima koje imaju tzv. deterdžentsku ulogu. Žuč se izluči u duodenum u količini od 1.000 ml za 24 časa.

Uloga u metabolizmu bilirubina. Najveći deo bilirubinskog pigmenta (80-85%) stvara se u retikuloendoteloskom sistemu slezine razgrađivanjem hema iz ostarelih eritrocita. To je splenička faza u metabolizmu bilirubina. Manji deo bilirubina (15-20%) nastaje u koštanoj srži i u jetrinom retikuloendotelskom sistemu, kada se hemoglobin stvara iz porfirinskog prstena, a ne ugrađuje se u eritrocite. Bilirubin koji se stvara u koštanoj srži i jetri naziva se „šant bilirubinemije“.

Žuč

Žučna kesica je kruškoliki šuplji organ. Njena dužina iznosi oko 10 cm. Širina žučne kesice iznosi oko 4 cm. Kapacitet žučne kesice je 50-60 ml. Žučna kesica se deli na 4 dela: donji, najširi deo (fundus), telo (korpus) – najduži deo koji se produžava vratom (collum), i gornji deo, poznat pod nazivom infundibulum (u ovom delu se često zadržava kamenac).

Vrat žučne kesice ima oblik latiničnog slova S, a uliva se u cistični kanal (ductus cysticus) koji odvodi žuč u sabirni žučni kanal – holedohus (ducktus coledochus). Intrahepatitične žučne puteve sačinjavaju žučni kanali kulusi, žučni kanalići i kanali koji se sjedinjuju i na kraju sačinjavaju desni i levi hepatični kanal. Ova dva hepatična kanala se spajaju u hilusu jetre, dajući glavni hepatitični kanal – ductus hepaticus.

Spoljašnje žučne puteve sačinjavaju glavni hepatični kanal, holedohus, koji predstavlja glavni žučni kanal i žučna kesica koja je cističnim kanalom spojena sa glavnim žučnim kanalom.

Zajednički hepatični kanal (ductus hepaticus) dug je oko 3 cm, a glavni žučni kanal – ductus choledochus, dug je 10-15 cm, a ulazi u zid silaznog descendentnog dela duodenuma u predelu Vaterove papile, gde se i uliva žuč kao neophodan sastojak za varenje hrane. U ovaj isti deo (papilu i ampulu Vateri) uliva se i glavni pankreasni kanal – Wirsungov kanal – koji dovodi pankreasni sok, sa vodom, enzimima i bikarbonatima, takođe neophodnim za varenje hrane.

Žučna kesica i žučni putevi imaju tri funkcije: lučenje žuči, apsorpcionu i motornu funkciju.

Ekstretorna funkcija. Ona označava lučenje žuči u digestivni kanal. Žuč se stvara u jetri kao izoosmotski rastvor žučnih kiselina, elektrolita, bilirubina, holesterola i fosfolipida. Jetrine ćelije neprekidno stvaraju i izlučuju žuč u početne žučne puteve (800-1000 ml u roku od 24 časa). Žuč se izlučuje u duodenum samo onda kada je neophodna u varenju hrane. Izlučivanje žuči u duodenum podstiču specifični stimulansi.

Kada je Oddijev sfinkter otvoren, žuč izlučena iz jetre dospeva u holedohus, a preko njega u duodenum. Ako je Oddijev sfinkter zatvoren, žuč iz jetre kroz cistični kanal dospeva u žučnu kesicu u kojoj se koncentriše. Izlučivanje žuči u jetri prestaje kada se pritisak u holedohusu poveća na 35 ili više centimetara vodenog stuba.

Sekretorna aktivnost jetrenih ćelija da luče određene količine žuči regulisana je određenim mehanizmima i stimulusima (tzv. holereciti). Najjači holerezni efekat ispoljavaju žučne soli. One se, kada se izluče sa žuči u duodenum, ponovo apsorbuju iz tankog creva i dospevaju u jetru u kojoj ispoljavaju snažan uticaj na jetrene ćelije (hepatocite). Ishrana bogata mastima i belančevinama podstiče stvaranje većih količina žučnih soli. Sa druge strane, ishrana bogata ugljenim hidratima smanjuje holerezu. Sekretin, hormon ćelije duodunuma i tankog creva, podstiče uglavnom lučenje pankreasnih enzima, a delimično utiče i na holerezu. Jetra sintetizuje žučne kiseline iz holesterola, mada ovaj mehanizam nije u potpunosti razjašnjen. Holna i henodezoksiholna kiselina su žučne kiseline koje se stvaraju u jetri u odnosu 2:1 i čine 80 % svih žučnih kiselina. Posle vezivanja u hepatocitu sa glicinom itaurinom, konjugovane žučne kiseline se izlučuju preko žuči. Oko 50% izlučene žuči ulazi u žučnu kesu preko duktusa cistikusa, dok ostatak ide direktno u holedohus. Oko 90% vode u žučnoj kesici se apsorbuje kao elektrolitski rastvor uglavnom preko intracelularnih kanalića i sluznice žučne kesice. Žuč koja tamo ostaje u žučnoj kesici koncetrovana je i sastoji se od žučnih kiselina i natrijuma.

Naše žučne kiseline su koncentrovane u žučnoj kesici. Kada hrana dospe u duodenum, pokreću se hormonski i nervni faktori. Holecistokinin, a moguće i drugi hormonski peptidi (gastrin-releasting faktor), oslobađaju se iz duodenalne sluznice. Holecistokinin stimuliše kontrakcije zida žučne kesice i opušta Oddijev sfinkter. Žuč koja je dospela u duodenum meša se sa hranom. Žučne soli, kao vodeni rastvor holesterola, formiraju sa hranom micele. Sa druge strane, žučne kiseline povećavaju rastvorljivost masti i vitamina rastvorljivih u mastima (A,D,E,K). Žučne kiseline takođe dospevanjem u kolon podstiču lučenje vode i time olakšavaju crevno pražnjenje.

Kada hrana dospeva u duodenum, žučna kesica se kontrahuje i ubacuje veliku količinu žučnih kiselina u terminalni ileum (gde je 90% apsorbovano preko sistema vene porte). Žučne soli se ekstrahuju preko jetre i brzo sekretuju natrag u žuč.

Celokupna količina žučnih kiselina u organizmu čoveka iznosi 3-4 g i uključuje se u entrahepičnu cirkulaciju 10-12 puta dnevno. Jedna mala količina primarnih žučnih kiselina dospeva u debelo crevo, gde anaerobne bakterije koje sadrže 7 alfa-hidroksilazu stvaraju sekundarne žučne kiseline. Holna kiselina se pretvara u dezoksiholnu kiselinu koja se brzo reapsorbuje i konjuguje. Henodezoksiholna kiselina se pretvara u kolonu u oblik sekundarne žučne kiseline – litoholnu kiselinu. Ova nerastvorljiva sekundarna žučna kiselina se delom reapsorbuje, a ostatak se gubi preko stolice.

Apsorbciona funkcija. Žučna kesica ima određenu zapreminu u kojoj može da se zadrži žuč. Ona ispoljava sposobnost apsorpcije vode i elektrolita tako da koncentriše žuč i do 10 puta. Tako se koncentracija bilirubina, kalcijuma, žučnih soli i holesterola uvećava 10 i više puta. Žučne soli se nalaze u različitim količinama u žuči A i žuči B. Žuč A je iz holedohusa, svetložute je boje, a žuč B je iz žučne kesice, tamnožute je boje, gotovo braonkaste jer je koncentrovana. Postoji i žuč C, koja je limunžute boje i dolazi iz jetrinih žučnih kanalića (kada se celokupna žuč B izluči u duodenum, onda se iz jetre direktno luči žuč C).

Ćelije sluznice žučne kesice apsorbuju elektrolite aktivnim transportom. Apsorpcija vode je pasivna. Ćelije sluznice žučne kesice sekretuju i vodu i elektrolite, što obezbeđuje vlaženje njenog zida. Prenošenje supstanci kroz zid žučne kiseline reguliše se pod uticajem gastrointestinalnih hormona, prostaglandina, žučnih kiselina i autonomnog nervnog sistema.

U akutnom holesticisu, posebno ako je kamenac uglavljen u vrata žučne kesice, nastaje obrnuti pravac prenošenja tečnosti kroz njenu sluznicu. Veliko lučenje tečnosti u lumen žučne kesice dovodi do rastezanja njenog zida. To podstiče sintezu prostaglandina od strane ćelija zida žučne kesice.

Neretko moze doći do nekroze i perforacije zida žučne kesice.

Motorna funkcija. Ova funkcija obezbeđuje punjenje i pražnjenje žučne kesice i žučnih puteva. Punjenje žučne kesice predstavlja pasivan proces, a regulisan je razlikama u pritiscioma u duktusu holedohusu i u žučnoj kesici. Punjenje žučne kesice se javlja samo ako je pritisak u njoj niži od onog u holedohusu.

Žuč, koju luči jetra (800-1000 ml dnevno) protiče kroz žučne puteve i dospeva u dvanaestopalačno crevo, ali se prethodno skuplja u žučnoj kesici jer je sfinkter Oddi zatvoren, van varenja hrane. Tu dolazi do apsorpcije vode i elektrolita tako da se primarna žuč u žučnoj kesici koncentriše oko 10%. Pražnjenje žučne kesice kroz cistični kanal u holedohus predstavlja aktivni mehanizam. Pritisak u njoj naraste dva do tri puta i postaje veći od onoga koji postoji u duktusu holedohusu. Žučna kesica se prazni u toku jednog do dva minuta (isprazni se u potpunosti za 15 minuta). Holecistokinin (CCK) glavni je hormon koji reguliše motornu funkciju žučnih puteva. Kada holecistokinin dospe do zida žučne kesice, vezuje se za receptore glatkih mišića zida žučne kesice i izaziva kontrakciju njenog zida. Holecistokinion takođe smanjuje motornu aktivnost Oddijevog sfinktera. Glukagon takođe smanjuje motornu snagu Oddijevog sfinktera.

Autonomni nervni sistem ima takođe značajnu ulogu. Nadražaj nervnih vlakana n. Simpatikusa izaziva grč Oddijevog sfinktera, a smanjenje tonusa zida žučne kesice. Sa druge strane, nadražaj parasimpatičkih nervnih vlakana ima suprotan efekat.

Na podsticanje jetrenih ćelija (hepatocita) u stvaranju žuči, tzv. holereza, utiču belančevine i masti iz hrane. Najveći holeretički uticaj imaju same žučne soli. Materije koje podstiču žučnu kesicu da se kontrahuje nazivaju se holagognim (kao što su žumance iz jajeta, masnoće u hrani, magnezijum sulfat i dr.) Ove supstance istovremeno utiču na to da se Oddijev sfinkter otvara.

Bolesti žuči

Bol pod desnim rebarnim lukom sa pojasnim širenjem na desnu stranu, pozadi u leđa i pod desnu lopaticu, karakterističan je za kalkulozu žučne kesice – holelitijazu. Bol se javlja pod desnim rebarnim lukom, ali katkad i u epigastričnom predelu, a izazvan je masnom hranom i jajima, fizičkim ili psihičkim naporom, ili infekcijom. Bilijarna kolika (žučni napad) nastaje iznenada i traje od 15 minuta do 4 sata. Ako bol traje samo nekoliko minuta, to nije žučni napad. Međutim, ako bol traje više od šest sati, u pitanju je nekakva komplikacija – holecistitis, holedoholitijaza, pankreatitis. Napad bolova je praćen povraćanjem (najpre hrane a zatim žuči) i povišenom temperaturom posebno u kalkulusnom holecistitisu. U holedoholitijazi (kamenci se nalaze u duktusu holedohusu) bolovi se javljaju pod desnim rebarnim lukom, ali imaju pojasni karakter i šire se na obe strane, pozadi u leđa, ali ne i pod desnu lopaticu.

Pri fizičkom pregledu pacijenta uočava se osetljivost na palpaciju pod desnim rebarnim lukom – pozitivan Marfijev znak. Ipak, kod znatnog broja pacijenata sa holelitijazom, bolovi mogu potpuno izostati (ako su kamenci slobodni i ako ne migriraju ka cistikusu ili sabirnim žučnim kanalima). Ako je bol duži od šest časova, verovatno je u pitanju kalkulusni holecistitis ili pankreatitis.

U akutnom holocistitisu bolovi pod desnim rebarnim lukom su takođe vrlo intezivni, ali su stalni i dugotrajni. Praćeni su povraćanjem, povišenom temperaturom, promenom boje mokraće i hiperleukocitozom. Ako je kamenac uglavljen u duktusu cistikusu, bol prolazi samo ako se kamenac vrati u lumen žučne kesice, ili prođe kroz kanale u crevo. Pri pregledu pacijenta uočava se osetljivost pod desnim rebarnim lukom, a katkad i defans (rigiditet muskulature prednjeg trbušnog zida), kao znak periholecistitisa i lokalnog peritonitisa.

U hroničnom holecistitisu bolovi su slabiji, kratkotrajni i povremeni, a fizičkim pregledom se otkriva pozitivan Marfijev znak. Kod 10 – 20% pacijenata sa holelitijazom postoji i holedoholitijaza. Obično prolazak kamenca kroz holedohus izaziva jak žučni napad (bilijarnu koliku), jer je kanal iznenada opstruisan uz naglo retrogradno širenje. Ako je opstrukcija žučnog kanala kompletna, javlja se opstruktivna ekstrahepatična žutica sa holestazom. Opstrukcija se neretko komplikuje holangitisom koji se karakteriše jezom, drhtavicom i visokom temperaturom, jakim bolovima pod desnim rebarnim lukom i opstruktivnim ikterusom.

U bilijarnoj diskineziji, posebno hipertonoj (sa spazmom Oddijevog sfinktera), javljaju se vrlo jaki bolovi pod desnim rebarnim lukom, nalik na one na holelitijazi. Bolovi su izazvani pogreškom u ishrani, ali i uzbuđenjem i psihičkim uznemirenjem. Ovde je ipak Marfijev znak negativan, za razliku od holecistitisa gde je pozitivan.

Karcinom žučne kesice je znatno češći kod žena koje su više godina imale napade holelitijaze. Multipla polipoza žučne kesice može takođe prethoditi karcinomu holeciste. Glavni simptomi bolesti su vrlo jaki i stalni bolovi pod desnim rebarnim lukom, gubitak telesne težine, anemija i ikterus. Karcinom duktusa holedohusa je redak. Dovodi do kompletnog, progredijentnog opstruktivnog ikterusa sa pozitivnim Courvoisier znakom (opipljiva, tvrdoelastična, napeta i bezbolna žučna kesica, uz ikterus). Ovakav nalaz se još javlja u karcinomu glave pankreasa, ali i sklerozi, fibrozi pankreasa u hroničnom kalcifikujućem pankreatitisu.

Tekst preuzet sa sajta www.hepatitis.rs.ba

Facebook Twitter YouTube RSS

Hepatitis C kako razumeti tihog ubicu

INFOHEP

DONACIJE

Ukoliko želite da pomognete rad Udruženja "Hronos", to možete učiniti uplatom na račun udruženja.

Kao svrhu plaćanja navedite "Dobrovoljna donacija".

Broj računa udruženja "Hronos":

160-382938-33

Primer popunjene uplatnice

Infohep

ELPA

Da li sam ja broj 12?

Ovo je hepatitis

Savez udruženja pacijenata Srbije

Nalazite se ovde: Početna